Kada su malenu devojčicu pre tri i po godine doneli u korpi sa baldahinom iz porodilišta, nisu ni slutili da će ona osvojiti ne samo njihova, već i srca svih rođaka, prijatelja, komšija… U životnoj priči porodice Ivane Ivić iz Beograda konstatacija da sve srećne porodice liče jedna na drugu ne stoji. Njena porodica srećna je na svoj način.
Samohrana majka i dvoje mališana, devetogodišnji sin Ilija i trogodišnja devojčica na hraniteljstvu, opčine svakog ko ušeta u njihov dom. Ovde se razgovara uz osmeh, zagrljaj je učestala pojava, a lepa reč je jedino dozvoljena u svakodnevnom razgovoru.
U dom porodice Ivić devojčica je došla pravo iz porodilišta, sa navršenih mesec dana. Ivana se tek razvela, a sin Ilija jako je želeo sestru. Želja mu je ispunjena na nesvakidašnji način. Danas zajedno odrastaju i očekuju da će im mama izaći u susret i proširiti porodicu sa još jednom sestrom. Ilija je podseća da je nekada želela da joj kuća bude puna mališana i da ima “ceo fudbalski tim”. Ona osmehom potvrđuje njegovu priču…
– Nepošteno je bilo da posle razvoda sa prvim mužem ulazim u novi brak samo radi deteta – priča Ivana. – O hraniteljstvu nisam znala gotovo ništa, ali me je jedan slučajni susret sa gospođom koju ni ne poznajem, doveo do Dobrile Grujić, direktorke Centra za porodični smeštaj i usvajanje. Prošli smo procenu i obuke, a onda dobili i novog člana porodice.
Cipelice iz Firence
Sa koliko pažnje i ljubavi se neguju deca u porodici Ivić govori i priča da je zbog zastoja u rastu devojčicino stopalo, kada je trebalo da prohoda, bilo na broju 16. Pošto hodajuće cipelice te veličine niko u Srbiji ne proizvodi, Ivana je obuću poručila kod obućara u Firenci koji ih je ručno izradio.
Sređen i ugodan život, bez stresa, materijalno obezbeđen, Ivana je zamenila neprospavanim noćima i čestim posetama lekarima. Ona kaže da i tako uživa. Dom u kom žive odiše toplinom, osmehom se odgovara na pitanja, a svakog gosta opčine iskrenošću i ljubavlju. Ivanina sreća nije u gledanju izloga, u kupovini svega što sebi može da priušti, u putovanjima. Njen život su njena deca. Bez njih život nema smisla.
Ivana se nada da če devojčica ostati kod nje makar do udaje
Potpuno svesna, znajući životnu priču bebe od začeća do rođenja, mogućnost da će imati zdravstvenih problema, Ivana je prihvatila dete. Njeno dugogodišnje iskustvo babice bila je prednost, ali nije baš moglo sve unapred da se isplanira.
– Do petog meseca ona je bila beba koja ne plače, ali su prvi zubići u njoj proizveli velike strahove. Krenuli su problemi… Dešavalo se da se vožnja kolicima pretvori u histeričan napad plača koji je nemoguće umiriti, a od izazvanog stresa kosa joj je opadala na pečate. Jednu Novu godinu smo zbog petardi dočekali uz dva fena i usisivač, pošto su to zvuci na koje je navikla. Donedavno u njenoj ishrani nije bilo mesa, jer je imala strah od žvakanja i mogućnosti da se zagrcne. Rad sa najvećim stručnjacima, znanim i neznanim, od velike je pomoći, i njoj i meni – govori mama Ivana.
Život trogodišnje devojčice se tako i pored ozbiljnih zdravstvenih problema polako pretvara u bajku. Ona danas i kliniku gde se leči zove “moja bojnica”, a na pitanje vođe njenog slučaja u Centru za hraniteljstvo kako je uvek veselaodgovara: “I tebe da čuva moja mama, i ti bi bila vesela”.
Ivaninu želju za proširenjem porodice od početka je podržavala majka, a brat je imao strah da će patiti ako devojčica posle nekoliko meseci mora da ode. Ona danas ne zna za drugu porodicu. Ilijini ujaci, tetke, bake su i njeni, drugovi je obožavaju, a ona pleni svakim svojim pokretom.
– Deca se vole ili ne vole – kratko će Ivana. – Nju je teško ne voleti.
Neka ostane do udaje
– Ranije sam osuđivala ljude koji su spremni da ostave svoju decu, sada razmišljam drugačije – otkriva Ivana. – Jedna nesreća povlači za sobom drugu i čini mi se da uvek postoji razlog zašto se neko odluči na takav potez.
Ivana planira da do devojčijine pete godine ostane na bolovanju radi nege deteta, a nada se da će ona kod nje ostati bar “do udaje”.
Komentari (0)