Zaborave li nas prijatelji kad dobijemo decu?

Dobila si dete. Prijatelji te brišu iz imenika, stavljaju te na hide na fejsu, kažu ”vidimo se za sedam godina”. Neki zaista kažu, a neki samo pomisle.

Postala si majka. Tvoja jedina briga je dete, tvoje jedino društvo je dete, tebi ne treba ništa više, nikom ne trebaš ti.
 

Niko te više ne zove. Svi podrazumevaju da si veoma zauzeta. Da si veoma umorna. Da si u drugom svetu. Van aktuelnih tokova. Da si se promenila. Da si postala drugačija. Da ih ne razumeš. Da te ne razumeju.
 

Tebi su ruke zauzete. Nosiš, pereš, kuvaš, peglaš, dojiš, kupaš, pridržavaš, vodiš, voziš, šetaš, bacaš, mašeš, uspavljuješ. Imaš rutinu. Rutina ne zahteva mozak. Zato razmišljaš o drugim stvarima. O stvarima o kojima nikada pre nisi razmišljala. O ljudima o kojima nikada pre nisi razmišljala. O odnosima, o prijateljima, roditeljima, detinjstvu… Imaš utisak da ceo život pored tebe prolazi dok ga ti nemo posmatraš. Pomalo si tužna, a znaš da ne smeš da budeš. Svi ti govore da nemaš razloga.
 

Ljudi rade, ljudi putuju, ljudi se druže, upoznaju, stvaraju, prave, izlaze i vraćaju se. Ti ostaješ tu gde si, sa detetom i sobom. Dani su isti. Imaš utisak da će doživotno biti tako. Srećna si, ali nešto fali.
 

Odlazak u prodavnicu kao najbolji provod, kasni odlazak u krevet kao oaza sopstvenog mira, razgovor sa komšinicom u liftu kao osveženje dana.

A oni podrazumevaju. Da ti ne možeš sa njima. Zato te i ne zovu. Ni na kafu, ni na pivo, ni u provod, ni u šetnju, ni na rođendan, ni na venčanje… ”Ona je dobila dete” kao ”Ona ima zaraznu bolest, treba da ostane u karantinu”. Plaše se da ćeš pričati o deci kada se budete videli, a ti o svemu drugom želiš da pričaš, samo ne o deci.

Misle da si sada odrasla, zrela, ozbiljna i da razmišljaš o bitnim stvarima, a ti samo želiš da se smeješ sa njima i na sat vremena budeš ona bezbrižna devojka od pre tri meseca, šest meseci, godinu dana…
 

Ono što oni ne znaju je da jedan njihov poziv menja ceo tvoj dan.