Nikada nisam volela one majke koje se na sav glas hvale „podvizima” svoje dece. Recimo, ja nikada nisam bila takva majka. Nema potrebe da hvalim svog sina, iako je sa tri meseca tečno izgovorio „mama”. Onako, s razumevanjem, razgovetno, a već sledećeg meseca jasno je umeo da mi kaže šta želi, a šta ne želi da jede.
Većinu dečjih pesmica je lepo recitovao sa pet meseci, a pre prvog rođendana naučio je da svira klavir. Mi smo mu i pre nego što se rodio kupili klavir. A i lepo se uklapao u ostatak enterijera.
Sam je birao jela i uvek bi sve pojeo iz tanjira. Čokoladu nikada nije hteo, a uvek smo je imali u kući. Radije je jeo, recimo, celer ili šargarepu za užinu.
Nikada ga nisam dojila, jer je od rođenja insistirao da sam drži flašicu u kojoj je bilo moje mleko, razume se. Popije uredno količinu koju mu sipam, a onda mi je doda, onim svojim bebećim ručicama.
Ljubi ga majka.
Iskreno da vam kažem, svom Miši nikada nisam stavljala pelene. Ni one jednokratne, ni pamučne. Ma kakav crni široki povoj! To sam odmah skinula kad smo izašli iz porodilišta i naučila ga da kaki i piški u nošu. A i nje smo se brzo rešili.
Od četvrtog meseca lepo je jeo čvrstu hranu. Mužu i sebi spremim šnicle sa pire krompirom i salatu od pečenih paprika sa belim lukom, a sinu isto to, samo što mu isečem meso. To neko meso nam je svekrva poslala sa sela, pa je malo žilavo, malo se duže žvaće, al’ on nije pravio problem.
Rođen je sa četiri zuba, a do petog meseca svi su mu nikli a da ni glasa nije pustio. Ma kakvi!
Nikada niste mogli da ga čujete da plače ili ne daj bože kenjka, kao deca što umeju. Samo: laku noć, sine, a on lepo legne, sam se pokrije i još ugasi svetlo. I ne čujemo ga do jutra.
Ali ja se, eto, ne hvalim često, jedino što prijateljicama iz najbolje namere dam savet kako da svoju decu usmeravaju. Naravno, ne mislim ni da sva deca imaju iste predispozicije.
Moj sin je, recimo, sa šest nepunih meseci prohodao. Ni muž ni ja ga nikada nismo forsirali, jednostavno mali je sam osetio kad mu je vreme, a mi ga nismo sputavali. Sa sedam meseci je već lepo trčao da smo morali patike da mu kupimo. One malo skuplje, i te smo naručili iz inostranstva. Mora dete da ima kvalitetne patike za sport.
Sa osam meseci smo ga već upisali na atletiku. Nikada nije rano, ako dete samo oseti tu potrebu za fizičkom aktivnošću, a njegov talenat je bio očigledan. Trener nas je u početku čudno gledao, ali kada smo doveli dete, i sam se uverio i njegove izvanredne mogućnosti.
Istog meseca upisali smo ga i na engleski. Jeste da smo mesečno plaćali 700 evra časove, ali čula sam od prijateljice da je ta škola na izuzetnom glasu i da je najbolje početi što ranije sa učenjem stranih jezika.
Naš Miša sada ima tri godine, a već dve i po je član Mense. Ljubi ga majka.
Komentari (0)