Goran Crnojević, zaposlen kao pravnik, od svog slobodnog vremena izdvojio je do sada preko 1.000 sati radeći kao volonter i družeći se sa decom koja su suočena sa malignim oboljenjima. Ovaj dobitnik Novembarske povelje Grada Novog Sada za humanost, koji je priznanje zaslužio svojim volonterskim angažovanjem, priča o važnosti podrške za obolelu decu, situacijama sa kojima se susreo tokom volontiranja, ali i o samom volontiranju u Srbiji.
Svoju avanturu započinje u Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka, koji su prepoznali njegovu želju da pomogne. Kao i u svemu, prvi koraci su bili teški.
Iako ih na treninzima uče o emicionalnom distanciranju, naš sagovornik ističe da je to veoma teško, jer volonteri ne mogu da pomognu na najbitniji način, a to je izlečenje dece.
– Prvi kontakt je bio veoma težak, dugo sam razmišljao o tome, ali sam uvideo zadovoljstvo dece u mom malom udelu. Oni su veoma snažni, imaju jaku energiju, isključeni su iz društvenih dešavanja, iz svoje generacije, a ipak ne odustaju i bore se – kaže Crnojević.
.jpg)
Sve za osmeh mališanaTokom četiri godine svog volonterskog staža proveo je preko 1.000 sati sa decom koja su suočena sa malignim oboljenjima. Nakon redovnog posla izdvaja vreme za mališane, kojima je, kako kaže, veoma bitno da znaju da imaju podršku, što je upravo i jedan od razloga njegovog volontiranja.
– Jednom prilikom sam na hemato-ontologiji ugledao dečaka, koji nema roditelje, kako se bori sa poklonom koji je dobio, jer ne može da ga otvori. Takve situacije su veoma teške, ali i bitne, jer uvidimo koliko je u svemu podrška veoma važna, i koliko često ona izostaje – kaže za 021.rs ovaj humani Novosađanin.
Njegov volonterski rad obeležili su srećni, ali i tužni trenuci. Sa osmehom se priseća “Kampa ljubavi i nade” u Ivanjici, koji okuplja decu lečenu od malignih oboljenja širom Srbije. – Neverovatna je energija koja vlada na tim druženjima, volja koju oni imaju pokazuje koliko su veliki. Teško je ne diviti se nekome ko i pored fizičkog nedostatka pokušava da učini nešto i na kraju u svom nastojanju uspe – priča naš sagovornik.
Ipak, pored svih srećnih trenutaka ovaj Novosađanin ne želi da prećuti i one teške sa kojima se susreo. - Uglavnom kada dođem kući ne pričam o onome šta doživim, potrebno mi je vremena. Tako je i bilo sa smrću dečaka, sa kojim sam zaista postao prijatelj. Reč je o šestogodišnjem Milošu, za kog sam mislio da će ozdraviti, jer je sve ukazivalo na to, a onda su mi jednog jutra samo javili da je preminuo. Svi treninzi, sva profesionalnost, držanje distance, u trenutku pada u vodu i sve se izokrene – iskren je Crnojević.
.jpg)
Potrebno je više ovako humanih ljudi
Bogatiji za iskustvo, Crnojević je počeo drugačije da sagledava svet oko sebe i da uviđa stvarnu veličinu svakodnevnih problema. Kako kaže, postali smo skloni preuveličavanju sopstvenih problema, a da se ne osvrćemo na tuđe, zbog čega se javlja nedostatak empatije u društvu.
– Naši, da ih nazovem svakodnevni problemi su uglavnom smešni, nebitni spram onog sa čim se mali heroji susreću. Na kraju krajeva, bolje biti zdrav i prosjak, nego bolestan kralj – ističe Crnojević za 021.rs.
Kada je reč o volontiranju, smatra da se ono u Srbiji ne ceni dovoljno. – Na Zapadu kada tražiš posao tebi poslodavci gledaju koliko imaš sati društveno korisnog rada, dok te kod nas ljudi pitaju da li imaš ti nešto od toga, nakon čega uglavnom sleduje da si budala što to radiš – navodi Crnojević ali i dodaje da je nagrada koju je dobio dokaz da se ono što ljudi poput njega rade primećuje i da će postati cenjenije.
Goran Crnojević ističe da mu je Novembarska povelja posebno draga, jer je, kako kaže, najteže je u svom selu biti prorok. Međutim, za budućnost ima veće ambicije.
– Nije mi više misija da ja svoje vreme samo poklonim drugima. Želim da iskoristim ovaj trenutak da se pronese poruka o potrebi pomaganja, jer je svaka pomoć značajna. Na kraju, zamislite u kakvom bismo društvu živeli kada bi svako izdvojio po nekoliko sati za druge – zaključuje Crnojević za 021.rs
Komentari (0)