Posle podne, kada se vratite sa posla, a dete iz škole, vreme vam prolazi u ubeđivanju deteta kako treba da uradi domaći. Svakodnevno slušate: ” A, mrzi me, ne mogu sad, dosadno mi je, umoran sam, teško mi je, dobro, ajde kasnije ću …”
Dete je jedva čekalo da se vrati kući i da sedne ispred televizora, kompjutera ili da se zavali u fotelju i lista album lige šampiona. Njegove misli su usmerene na to koliko mu sličica još fali, koliko ima duplikata i slično, a mama mu dosađuje sa domaćim zadatkom.
Međutim, u životu moraju da se rade i one stvari koje nam nisu zabavne i prijatne, ali su važne i korisne. Deca imaju svoja prava, ali imaju i obaveze i odgovornosti. Nije dobro kada na jednoj strani imate velika prava deteta, ako na drugoj strani ta prava ne prate gotovo nikakve obaveze i odgovornosti.
Domaći zadatak je obaveza deteta, a ne roditelja. Ne podsećajte, ne podmićujte i ne zapitkujte , pretvarajte se da ste nezainteresovani za njegov domaći zadatak. Ukoliko svakog dana podsećate dete da uradi domaći, ono će se prema toj obavezi odnositi još nemarnije. Zašto bi ono brinulo o domaćem zadatku kada to radi mama, ako se dogodi da ono zaboravi mama sigurno neće, ona je tu da ga podseti.
.jpg)
Ko još voli domaći?
Isplati mu se da odugovlači sa izradom domaćeg jer onda mama kaže da će mu dati sladoled ako uradi. Lakše mu je da glumi bespomoćnost , da kaže kako ne zna da uradi jer se mama uključi da mu pomogne i na kraju uradi ceo domaći umesto njega. Isplati mu se i da odugovlači i da odlaže pisanje domaćeg zadatka za sedam sati uveče zato što mama vidi da je ono tada već umorno i da neće stići da završi pa mu ona priskače u pomoć i završava.
Malo po malo dete vas tako istrenira da ga podsećate, podmićujete, da mu pomaže. Ne upadajte u zamku, već očekujte od deteta da:
Ništa se strašno neće dogoditi. Možda će mu biti neprijatno da se pravda učiteljici pred celim razredom, možda će dobiti minus, možda će po kazni morati da ga rešava ispred table…
Pustite ga da odgovara za svoje postupke i snosi posledice. Možda shvati da mu se ipak isplati da radi domaći.
Gledajte da situacija bude takva da mu se ne isplati ako ne uradi domaći. Na primer: Petak posle škole mu recite samo jednom, nikako ne ponavljajte više puta, da uradi domaći toga dana zato što ga sutra vodite u bioskop ( daje se film koji on voli) pa neće imati vremena za domaći.
Ponašajte se kao da je sve u najboljem redu, kao da je dete uradilo domaći, a u subotu kada vas pita:”Kada krećemo u bioskop?”, vi mu mirno i opušteno recite: „Ali mi danas ne idemo u bioskop. Zamolila sam te da uradiš domaći, a vidim da nisi ni počeo…Ali nisam rezervisala karte. Ja sam pomislila da ti ne želiš u bioskop i da više voliš da igraš igrice”. Koliko god da drami i obećava kako će sada odmah da uradi domaći, ne popuštajte. Kažite: ”Žao mi je, ali ovog vikenda smo propustili bioskop”.
.jpg)
Sve bi uradili samo da ne moraju da sede nad knjigom
Dete će verovatno sesti i uraditi domaći u nadi da ćete se predomisliti i ipak ga odvesti u bioskop kada vidite da je uradilo. Bez obzira na to, vi ne smete da popustite, iako vam je možda žao deteta i rado biste ga častili bioskopom jer je na kraju ipak uradilo zadatak. Držite se svoje priče:”Žao mi je ovog vikenda smo propustili bioskop, ali možemo se dogovoriti za sledeći vikend, ukoliko u petak stigneš da završiš domaći”.
Da li je inače savesno, vredno i odgovorno, da li ima izgrađene radne navike?
Da li namešta krevet, da li vam pomaže da postavite sto za ručavanje, da li vodi brigu o svojim stvarima, da li se pridržava dogovora…?
Ako je vaš odgovor :”Da”, možda u pozadini problema leži neki od razloga:
Ne mora odmah da bude da je dete lenjo i neodgovorno. Možda mu je teško da se skoncentriše na učenje jer su mu misli zaokupljene oko nekog drugog problema koji ga muči, pa se dete povlači u sebe, deluje vam odsutno…
Zato ne etiketirajte i ne osuđujte dete, osluškujte njegove potrebe, slušajte šta vam poručuje verbalno i neverbalno, pružite podršku, razgovarajte.
Plaši se da će biti neuspešno pa zato odugovlači sa izradom domaćeg.Trudi se da odloži neprijatnost za kasnije, jer kad sedne da radi baš mu i ne ide.
Pogreši, briše, pokušava ponovo uz ohrabrenje i podršku roditelja, ne bude mu opet sve tačno pa mora da prepravlja ono što nije dobro… počne da se ljuti ili da plače. Dete se i ne trudi mnogo da uspe, brzo odustaje jer nema dovoljno samopouzdanja, ne veruje da uz dodatni trud, uz vežbu ono može da uradi zadatak.Na drugoj strani, deca koja sa lakoćom savladavaju školsko gradivo su ujedno i motivisanija za rad. Ona obično odmah posle ručka počnu da rade domaći da se pohvale roditeljima kako oni to mogu:”Vidi mama, ja ti to sve znam, meni je to lako, vidiš sve sam tačno uradio”.
Na primer, dete se pohvali roditelju da je jedino dobilo peticu na testu i da je imalo samo jednu grešku,a roditelj kaže:”Ih, pa kako taj jedan zadatak da pogrešiš”. Dete oduševljeno pokazuje svoj crtež za dan žena,koji će učiteljica staviti na izložbu, a mama kaže:”Pa lepo je,samo je trebalo da tu dodaš još neko srce crvene boje”.
Komentari (0)