Uronjeni u sajber svet, dečaci ne nauče osnovne veštine opštenja sa drugima, a kamoli da flertuju, da reskiraju da budu odbijeni ili da pozovu na sastanak. Zbog toga danas vlada novi oblik društvene stidljivosti. Ako ste danas dete u Velikoj Britaniji, veće su šanse da ćete imati televizor u dečijoj sobi nego oca u kući. A čak i kada su očevi tu, nećete ih se mnogo nagledati – na svakih pola sata razgovora sa ocem, dečaci provedu 44 sata gledajući u ekran TV-a, pametnog telefona ili kompjutera.
Ove turobne statistike iznosi američki psiholog Filip Zimbardo u svojoj novoj knjizi ”(Ne)povezani čovek: Kako je tehnologija opustošila muškost.”
Zašto su dečacima potrebni očevi? Zimbardo, penzionisani profesor sa Stenfordskog Univerziteta objašnjava da su svakom potrebni i majka i otac jer oni pružaju različite vrste ljubavi.
– Majke vole bezuslovno, jer su nas rodile. Ako donesete kući sve jedinice, mama će reći ”U redu je, više se potrudi. Mama te svejedno voli.
Očevi su zahtevniji. Oni će davanje džeparca usloviti boljim ocenama ili obavljanjem kućnih poslova. Uvek je tako bilo sa očevima i sinovima – to što postojiš i što imaš moje prezime nije dovoljno. Moraš da se potrudiš da bi zaslužio očevu ljubav i poštovanje. Taj glavni izvor spoljašnje motivacije danas za svako drugo dete više ne postoji – kaže on,
U knjizi, Zimbardo i njegov koautor Nikita D Kulombe analiziraju zašto muškarci danas ne sazrevaju na isti način kao pre.
Njihova teza je da se, za razliku od devojčica koje su sve uspešnije, dečaci povlače u sajber prostor, u potrazi za sigurnošću i priznanjem koje ne dobijaju u stvarnom svetu.
Izvedite ih napolje, pokažite im lepote stvarnog sveta
U školi se dosađuju, nemaju figuru oca kao podsticaj, nemaju veštine da ostvare ljubavne veze, smatraju da drugi treba da sve rade umesto njih (uglavnom roditelji) i odbijaju da odrastu, jer ne žele da se zadužuju, rade posao koji ih ne ispunjava i natovare sebi odgovornosti na vrat. Rezultat svega toga je da se zavlače u svoje sobe gde su u opasnosti da postanu zavisnici od pornografije, video igrica i Ritalina (leka za ADHD).
Nije ni čudo, smatra Zimbardo, kada popularna kultura nudi model ”muških pudlica” i detinjastih morona, kao što su junaci tv serija, filmskih komedija ili rijaliti programa u kojima muškarci izvode neuspešne vratolomije (”Džekes” na MTV-ju). To su muškarci bez emocionalne inteligencije, sposobnosti da se nekom posvete, preuzmu odgovornost ili zarade novac.
Kada su u pitanju afro-američki dečaci, već generacijama oni odrastaju u domaćinstvima kojima vladaju žene – njih 60-70%. Nema očeva koji bi postavljali granice i postavljali zahteve. A slično se danas dešava i sa porodicama belaca. U SAD, trećina dečaka raste u porodicama bez očeva, dok je u Britaniji to svaki četvrti dečak, što je tri puta više nego 1971. godine.
Zašto su dečaci skloniji bekstvu u virtuelni svet nego devojčice? Svet video igara je privlačan dečacima jer je tu mnogo akcije, a malo razmišljanja. Devojčice se više posvećuju emocijama, dečaci delanju.
– A pornografija? Dečake ona više privlači zato što njih zanima vizuelni i fizički aspekt, a onlajn pornografija je naročito oslobođena od bilo kakvih zapleta, što je čini dosadnom devojkama – smatra Zimbardo. Ona razorno deluje na odnos dečaka prema seksualnosti, jer zanemaruje ljubav i romansu. Sve se svodi na vizuelne utiske, bez dodira, poljubaca, komunikacije, uzajamnog postavljanja granica. Kada vidite 100.000 takvih scena, to postaje društvena norma. Svaki dečak veruje da je to ono što devojke žele.
Uronjeni u sajber svet, dečaci ne nauče osnovne veštine opštenja sa drugima, a kamoli da flertuju, da reskiraju da budu odbijeni ili da pozovu na sastanak. Zbog toga danas vlada novi oblik društvene stidljivosti.
Uvek je dečacima bilo teško da pričaju sa devojčicama, ali danas oni ni ne vežbaju pa im je još teže, a onda se povlače još višeu virtuelni svet.
– Svaki momak se boji da bude odbijen, da devojka neće hteti da ga poljubi ili da izađe sa njim. U svetu virtuelne pornografije toga ne moraju da se boje. A još gore tek dolazi. Pornografija postaje sve prefinjenija, razvijaju se 3D i interaktivni virtuelni seks. Uskoro ćete moći da stavite 3D naočare i da podesite da protagonista izgleda kao vi, tako da će doživljaj biti još stvarniji.
Osim porodicama, i školama danas vladaju žene, i 90% nastavnika u SAD su ženskog pola. One sa manje naklonosti gledaju na živahnu i nemirnu decu, više pažnje poklanjaju vinim motoričkim veštinama nego fizičkoj kulturi. Zbog toga je dečacima u školi dosadno, vrpolje se i prave probleme, pa masovno dobijaju etiketu sindroma poremećaja pažnje, a nakon toga i lekove kao što je Ritalin. Ovi lekovi izazivaju zavisnost, što farmaceutskim kompanijama ide na ruku, zbog čega one i rade na tome da se sve više dece proglašava bolesnom.
Usamljeni i uplašeni beže u svet igrica u kojem se osećaju kao heroji
Kako dečake vratiti u stvaran svet? Zimbardo ima nekoliko predloga – više muških nastavnika, više podsticaja za udruživanje i zajedničke aktivnosti dečaka i muškaraca, socijalne mere koje bi očeve držale u blizini sinova…
Jedan od zanimljivijih predloga je i učenje plesa.
– Dečaci danas ne umeju da plešu, a to je veština koja podstiče komunikaciju sa devojčicama. Kad bi dečak prišao devojčici i pozvao je na ples, to bi ga učinilo baš popularnim. A sam čin plesa udvoje omogućio bi dečacima da shvate koliko je stvarno iskustvo dodirivanja drugog ljudskog bića uzbudljivije od virtuelnog – tvrdi on.
Nedavno, Zimbardo je učestvova o u snimanju dokumentarca o dečacima sa nazivom ”Maska pod kojom živiš”. U jednoj sceni, dečaci u školi dobijaju list papira i na jednoj strani treba da napišu kakav je njihov imidž, a na naličju – kako se osećaju. Onda bi taj papir zgužvali i bacili drugom detetu.
– Svi su napisali isto – priča Zinardo. – Na prednjoj strani pisalo je: “Jak”. Neustrašiv. Razbija.” a na poleđini ”Usamljen. Tužan. Nema prijatelje.” Svi dečaci su bili zapanjeni koliko se slično osećaju. Dečaci su u očajnom stanju i sumnjam da će to uskoro da se popravi – zaključuje Zinardo.
Komentari (0)