Da nije lako biti roditelj, znaju svi koji imaju decu, a da je to još teže ako je dete obdareno, poznato je manjem broju onih čijeg je naslednika priroda obdarila posebnim sposobnostima. Kako da se prema darovitoj deci postave i roditelji i pedagozi, pitali smo razvojnog psihologa Ljiljanu Levkov, sa Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
– Razlika između kreativnog i nadarenog deteta postoji, ali ona je bitna za naučnike a manje važna za roditelje. U svakodnevnom govoru jednostavno kažemo da dete ima dara ili da je talentovano za muziku, slikanje… Ali, protivno nekadašnjim uverenjima, izuzetne sposobnosti nisu date jednom zasvagda, već tokom života i te kako mogu biti podložne promenama, što najpre zavisi od same prirode, intenziteta i vrste dara, a onda i od okruženja, porodičnog i kulturološkog – kaže naša sagovornica.
Prema njenim rečima, može se govoriti o različitim vidovima i rasponima darovitosti. Neke osobe imaju izuzetnu sposobnost brzog računanja, ili izražene muzičke sposobnosti, a neke brzo i lako uče skoro sve sa čim dođu u dodir. Često se darovita deca prepoznaju upravo po brzini učenja, dubini i obimu usvojenog znanja.
– Istaknuti stvaraoci su najčešće bili izuzetni još u ranom uzrastu, ali to nipošto nije obavezno. Daroviti mogu biti i neupadljivi, povučeni, naizgled prosečni. Ajnštajn, koji je ponavljao razred, najbolji je i najčešće navođen primer za to. A ima i suprotnih primera. Čuveni naučnik Norbert Viner se često sećao svog vršnjaka Borisa Sidisa, apsolutnog „čuda od deteta” koji je sa 12 godina mogao da drži komplikovana predavanja iz matematike studentima poslediplomcima, a kada je odrastao, nije bio u stanju da se uklopi u svoje okruženje, da zadrži poslove koji su odgovarali njegovim sposobnostima, prihvatao je i gubio i one koji su bili daleko ispod njegovih mogućnosti – navodi Ljiljana Levkov.
.jpg)
Jedno veliko istraživanje 1.500 darovite dece, koje je u prvoj polovini prošlog veka započeto u Kaliforniji, pokazalo je da su sva odrasla u intelektualno superiorne ljude, ali među njima nije bilo nikoga ko bi svojim genijem obeležio doba ili menjao svet! Nije, dakle, pravilo da darovito dete odraste u izuzetnog, istaknutog ili genijalnog odraslog čoveka.
Neophodna stimulacija
Deca imaju ogromnu potrebu za različitim vrstama stimulacija: zvukom, bojama, oblicima… i ako su one siromašne u ranom uzrastu, to može ugroziti celokupni razvoj. U povoljnoj sredini dete nalazi odgovor na svoje potrebe, u nepovoljnoj on izostaje, zbog čega ta sredina može biti i razorna po njegov razvoj.
– Darovita deca su posebno radoznala, i ako žive u sredini u kojoj se insistira na krutim pravilima i disciplinovanju, pa je zadovoljavanje radoznalosti često osujećeno, može da dođe do konflikta. U tom slučaju okruženje u kojem žive postaje nepovoljno za njihov razvoj.
I potreba mališana za igrom je jedna od njima svojstvenih i vrlo snažnih potreba, a ključna je za razvoj saznajnih sposobnosti. Mora im se zato omogućiti i potrebno je da im se stvaraju prilike da se igraju slobodno i smisleno, da imaju sa čim i sa kim da se igraju, da u igri uživaju, dožive ostvarenje, da mogu da je unaprede, ponove, izmene… Za to nisu potrebne ni skupe, ni glomazne, ni komplikovane igračke – ističe naša sagovornica.
Ona objašnjava da su talentovana deca u stanju da dugo zadrže zanimanje za neku aktivnost, na primer da slažu kockice satima. Često traže dečje enciklopedije, žedna su znanja, vole da tragaju i otkrivaju.
– Ima i toga da su roditelji neuki, a dete genije. Nije uvek presudna intelektualna podrška, već je još važnije da se dete oseća sigurno, zaštićeno, prihvaćeno i podržano u nastojanju da se u nečemu što ga zanima i ostvari.
Događa se da roditelj darovitog deteta u jednom trenutku više nije u stanju da prati njegova interesovanja i reguliše aktivnosti kojima se bavi, da ga razume. Međutim, za dete je uvek veoma važno da zna da ga roditelj podržava, da je uvek tu i da je njegovo ponašanje motivisano ljubavlju i brigom. Dete se mentalno hrani baveći se onim čime je obdareno. Ako je darovito za ples, strašno je ako mu kažete: „Za tebe je bolje da se baviš matematikom” – ukazuje psiholog.
.jpg)
Veoma je važno ne manipulisati darovitim detetom radi ostvarenja sopstvenih ambicija i ne isturati ga radi skupljanja poena za sebe, školu ili razred. Status „zvezde” je za svakoga, a pogotovo za darovito dete ogroman i nepotreban teret.
Hvaliti oprezno
Kad pedagozi primete da je dete po nečemu izuzetno, trebalo bi da sve što preduzimaju čine diskretno, u saradnji sa roditeljima, drugim kolegama i stručnjacima, a da na svaki način nastoje da se ne naruši integrisanost deteta u njegovo prirodno okruženje i vršnjačku grupu. Ne smeju ga pred drugom decom nepotrebno i neumereno hvaliti, pogotovo je nedopustivo da smisao tih pohvala bude, u stvari, prekor drugoj deci što ne postižu bolje i više. Ovu decu ne bi trebalo ni favorizovati, jer se tako dodatno izdvajaju od vršnjaka koji već mogu da imaju problem da prihvate nekog „drugačijeg”, te postoji opasnost ne samo da se dete oseti izolovanim i odbačenim, već da tako zaista i bude.
– Naša škola nije dovoljno osetljiva na razlike koje postoje među decom, i kao da više nastoji da decu ujednači nego da ih podrži u njihovoj individualnosti. Taj stil je u svetu prevaziđen jer je nepovoljan za svu, pa i darovitu decu – smatra psiholog.
Darovitost apsolutno traži podršku i podsticaj. Takvo dete ume i da brzo prevaziđe svog učitelja. Nekad se verovalo da je jedini pravi odgovor na to darovit odrasli. Danas znamo da su jednako delotvorni i stručno osposobljeni i profesionalno odgovorni učitelji i pedagozi – napominje naša sagovornica.
Dobra je okolnost što darovita deca danas imaju više nego ikad mogućnosti da korišćenjem kompjutera i Interneta saznaju sve što žele.
Komentari (0)