Kako Nemci vide problem niske stope nataliteta?

– A to vodi samo u jedan zaključak autorke Žang Danhong.

Svet je nepravedan: dok Kinezi već decenijama moraju da plaćaju kazne kada dobiju drugo dete, nemačka vlada zasipa građane novcem da bi konačno dobili više dece.

Kada se saberu sve stavke, državna politika prema porodici svake godine košta 200 milijardi evra. Vlada velikim uspehom smatra to što je natalitet u odnosu na 2015. porastao sa 1,4 na 1,5 dece po jednoj majci. Ali, kada se pažljivije pogleda, vidi se da srca političara greju pre svega migrantkinje – među Nemcima je želja za potomstvom ostala podjednako mala.

Mene to ne čudi. Jer, ni dečji dodatak ni pomoć države roditeljima ne mogu da promene temeljnu netrpeljivost nemačkog društva prema deci. Za mene kao ženu koja je želela decu, problem je počeo već u potrazi za partnerom; prvi Nemac u kojeg sam se zaljubila nije želeo da ulazi u dublje veze, sledeći je bio homoseksualac, treći je imao fobiju spram dece.

Čega se nemački muškarac zapravo plaši? Da u slučaju nužde neće imati kome da vrati dete? Da će u slučaju razvoda biti degradiran na nivo budale koja je u obavezi da plaća alimentaciju? I žene se muče pitanjima: jesam li izabrala pravog oca za moje dete? Hoće li majčinstvo uništiti moje šanse da napredujem u karijeri?

Ranije sam mislila da su nemačke bojazni rezultat njihovog filozofskog gena – po načelu: pribojavam se, dakle – postojim. Sada znam da već čuveni „German Angst” bar u ovom slučaju znači stalno predočavanje najgorih mogućih scenarija kako bi se ugušio ljudski nagon za razmnožavanjem.

Znajući to, i sama činjenica da se jedan par uprkos svim rizicima i neizvesnosti odučio za stvaranje potomstva već zvuči kao herojski čin. Ali, posle dva deteta je obično kraj. Tako to očigledno nalaže nepisana DIN-norma za porodice. Sociolog Martin Bujard korene te pojave vidi u debati vođenoj 60-ih godina, „debati o disciplini u kojoj je kontrola nagona hvaljena kao vrlina”, rekao je on za nedeljnik Cajt.

Kada je anti-bebi pilula maksimalno olakšala tu kontrolu, više nije bilo opravdanja za velike porodice. Za ovog naučnika, glavni razlog za opadanje broja novorođenih u Nemačkoj nije to što neke žene nemaju dece, već to što nema dovoljno porodica sa mnogo dece.

I jedna druga norma nije baš podstakla žene da donose decu na svet: majke moraju da se vrate na svoje radno mesto. Na kraju krajeva, feministkinje su se decenijama borile za to da žene mogu da se udalje od kućnog šporeta. Zakonodavac je roditeljima ček obećao mesto u jaslicama – za decu mlađu od tri godine.

Tako je samo u okviru jedne generacije Nemaca došlo do promene mišljenja. I dok sam ja kao mlada majka naučila reč „nemajka” jer sam ubrzo posle porođaja ponovo radila svoj posao, danas se na majke koje su sve vreme posvetile deci – bar u velikim gradovima – gleda iskosa.

Čemu uvek ti ekstremi?

Zašto se ovde tako malo tolerišu individualne odluke koje ne odgovaraju nijednoj normi?

Nemci ne samo što su zaljubljenici normi, oni su poznati i po svojoj ljubavi prema redu i poretku. Sve mora biti uređeno. U to spada i tiho ponašanje u javnosti, što se, kako izgleda, očekuje i od dece. Nigde drugde ne vidim toliko namrštenih obrva kao kada u ovoj zemlji neko dete počne da urla u tramvaju. Odmah se vadi cucla. Pošto su oba moja deteta od samog početka sa gađenjem odbijala cuclu, uvek sam vozila automobil kako bih izbegla neprijatne situacije u gradskom prevozu.

Onaj ko misli da deca bar na dečjem igralištu imaju pravo da galame, varaju se. Do 2011. su zvuci iz obdaništa i sa dečjih igrališta mogli da budu proglašeni za štetno delovanje na okolinu i sudski zabranjeni.

I pored toga, većina parova ne dozvoljava da im se uništi želja da dobije potomstvo, što je, opet, kobno. Jer, kao većina nikako ne možemo da dospemo pod okrilje zaštite manjina. Kolike je kritike samo morao da istrpi zeleni političar Vinfrid Krečman kada se jednom usudio da pohvali klasičan brak, iz kojeg još uvek nastaje većina dece. Poslužio se klasičnim repertoarom desničarske homofobne propagande, napisao je jedan komentator Tagescajtunga.

I neki iz mog esnafa vrše propagandu protiv dece. Tako jedna kolumnistkinja Špigela onlajn najpre opisuje probleme u Evropi: „Zakrčene ulice u Londonu, nedostatak stanova u Berlinu, nezaposlenost u Italiji”. Da bi potom optužila Evropljane da i pored toga što je Zemlja prekrcana – rađaju decu. Njen predlog za rešenje: da se heteroseksualni Evropljani uzdržavaju od razmnožavanja, a da homoseksualni parovi usvajaju decu iz Afrike.

U istu tikvu duva i poslednji izveštaj Rimskog kluba. Autori se zalažu da se ženama koje su rodile samo jedno dete da premija od 80.000 dolara. Da se razumemo: nisu li žene u industrijskim zemljama pogrešna adresa na koju treba da se obrati onaj ko hoće da kontroliše prenaseljavanje sveta? Ili sve ovo treba da bude samo kasna rehabilitacija kineske politike jednog deteta po bračnom paru?