Nije lako susdržavati emocije, pogotovo dečacima jer se od njih očekuje da budu “manje osetljivi” od devojčica. Srećni i uzbudljivi događaji takođe podižu adrenalin, a suze radosnice su odličan “isduvni ventil” da se organizam oslobodi tenzije. Osim toga, one “čiste” dušu i leče emotivne rane. U teškim situacijama, roditelji, a pre svega otac kao glavni uzor muškom detetu, trebao bi zagrliti sina i dozvoli mu da plače koliko želi.
Plakanje nije rezervisano samo za devojčice, roditelji koji brane sinovima da plaču čine veliku grešku. Između šeste i sedme godine, počinju da prihvataju društvene norme i pravila, među kojima je i ono “suze su znak slabosti”, muškarci moraju biti jaki i nikada ne smiju plakati.
.jpg)
Nije plakanje rezervisano samo za devojčice
U tom uzrastu, očevi su glavni uzori sinovima, a u normalnim okolnostima gotovo je nemoguće videti suze u tatinim očima. U želji da se identifikuju s njima i postanu “pravi muškarci”, dečaci zadržavaju suze, a kada ne mogu kontrolisati emocije, nakon toga osećaju da su pogrešili i ispali slabići.
U tom uzrastu je tatina podrška i uteha puno važnija od nežnog maminog zagrljaja, jer od sedme godine dečaci se počinju osamostaljivati od majčinog zaštitničkog okrilja pokušavajući izgraditi muški identitet.
Kako dete raste ima sve manju potrebu za plakanjem zbog svake sitnice, što znači da postaje zrelije i ne doživljava sve tako emotivno. Pohvalite ga zbog toga, ali, važno je i da ga naučite da suze nisu znak slabosti. Ako ono veruje u to i krije suze ili ih zadržava, pokažite mu snimke i slike poznatih muškaraca, sportskih junaka, koji bez straha pokazuju emocije.
Komentari (0)