Dojenje – koliko je lako/teško?

Pre porođaja sam slušala i čitala svakakve priče o dojenju. Uglavnom se svodilo na mukotrpno masiranje grudi (koleginica je mom mužu polu šaljivo polu ozbiljno zapretila ”Ima da joj masiraš grudi!”, inače divna žena, majčinski nastrojena, pa otuda i tolika briga), tretiranje ragada, izmlazanje, bol i slično.

Utisak je bio da se u pauzama od dojenja zaustavljaju vodoskoci krvi, tretiraju zjapeće rane i trpe bolovi poput bosonogog hodanja po užarenom ugljevlju. Imala sam nejasnu sliku šta dojenje predstavlja, ali sam bila odlučna da se okušam u tome jer je najbolje za bebu. Dala sam sebi rok od šest meseci tokom kojih sam smatrala da ću kako-tako morati da dojim, ali sam u isto vreme osećala nelagodu i neprijatnost na samu pomisao da će mi bradavice postati aseksualni aparati za hranjenje.

Za ova osećanja krivim hormone, odnosno nedostatak istih. Dok se nisam porodila nisam imala pojma šta je to majčinstvo, majčinski instinkt, neizmerna ljubav potpuno drugačija od svih ostalih ljubavi.

Nakon porođaja je došao momenat dojenja. Uz pomoć instrukcija sestri iz bolnice, moj mališa i ja smo uspostavili prvi kontakt u dojenju vrlo lako, na obostrano zadovoljstvo. Od samog početka, očekujući najgore (osim toga što su me upozoravali na to, verovala sam da će neiskustvo sigurno odigrati neku ulogu), desilo se najbolje. Bez obzira na blago uvučene bradavice (dok nisam videle kakve bradavice imaju žene po bolnici, nisam ni pomislila da se moje smatraju uvučenim) i znanje samo u teoriji sa psihofizičkih priprema, sa dojenjem nisam imala apsolutno nikakvih poteškoća, osim da ipak navedem malo gurkanja leve dojke kad smo došli kući i problema sa nameštanjem tako da svima bude udobno.

Ponekad bi meni bilo nezgodno da se namestim u odgovarajući položaj zbog epiziotomije, pa sam dojila uglavnom ležeći, na šta se beba navikla pa i dan danas ne voli nikako dugačije. Mleko je nadolazilo normalnim tempom, bez naglog punjenja dojki koje bi zahtevalo pojačanu pažnju, već se sve odvijalo u skladu sa bebinim potrebama (ne računam skokove u razvoju i period nakon njih kada je dojkama generalno potrebna pojačana pažnja, ali ni sa tim nisam imala problema).

Kada je početna zbunjenost splasnula (ne mogu da kažem nestala jer je u različitim oblicima trajala skoro tri meseca od porođaja), iskristalisala se misao da je dojenje jedna od najlepših stvari na svetu i nikako mi nije bilo jasno zašto sam bila pobornik tabora da spada u ružne, ali obavezne pojave (ono što radiš zato što je dobro a ne zato što želiš). Svaka faza dojenja, od majušne bespomoćne bebice, preko nestaška koji ume da se pomogne šakama, do detenceta koje samo što nije prohodalo, nosi svoje lepote.

I taj osećaj iznenađenja i oduševljenja sam pripisala hormonima, njihovim promenama i komešanjima, ali i neznanju. Jer dok nešto ne osetiš, ne možes da znašâ€¦ Na kraju bih rekla ovo, jednom sam čula opis života kad se rodi beba, da to nije drugi već treći život. Koliko god period trudnoće delovao daleko iza, kao da nije prošlo tek par dana, nedelja ili meseci, toliko je ono pre trudnoće daleka, daleka prošlost i sada sve izgleda, miriše i zvuči drugačije. Treba uživati u svakoj sekundi.

PS. To što mi je dojenje bilo i jeste lako, što nisam imala nikakvih problema u vidu ragada, upala, bolova i slično, ne znači da me (nas) nisu sačkale sve ostale krivine (nespavanje, vrištanje, plakanje…).