Profesorka engleskog jezika u jednoj srednjoj školi Ljubinka Nedić objavila je na svom blogu tekst o generacijama dece koja nemaju svoje mišljenje, koji je izazvao veliku pažnju javnosti.
U tekstu “Deca koju su pojeli skakavci”, profesorka iznosi svoje mišljenje o obrazovnom sistemu, učenicima i društvu uopšte i na kraju upućuje apel svima. Napisala ga je, kako navodi, podstaknuta velikom promenom koju je primetila kod svojih đaka.
“Teško mi je da započnem ovaj tekst, jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina.
Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju iz generacije u generaciju, da raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost.
Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri, i to obično dva-tri površna, za njihove godine pogrešna. Naravno, govorim o proseku i znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje”, navodi na početku teksta Ljubinka Nedić.
“Pomislim – promenilo se društvo… onda se setim da je priroda ipak jača od društva… Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet… kada, ako ne kada ima 15, 17 godina?”, pita se profesorka.
.jpg)
Navodi da se unapred izvinjava roditeljima, svesna da je reč o ljudima koji su se u tinejdžerskom dobu borili sa nemaštinom, ratom i opštim padom svih vrednosti: “Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti… Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.”
Profesorka Nedić navodi da se “osećala jadno kada je morala da uprosti ono isto gradivo koje su neki raniji učenici savlađivali kao od šale”: “Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao… Najgore je kada ih pitaš za mišljenje. Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu..”
“Pre neki dan sam đake pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove”, napisala je profesorka.
“Sistem je smislio izlaz – IOP 1. Ako dete ima iz bilo kog razloga poteškoće u usvajanju gradiva, napravi plan po njegovoj meri, skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je… Ušareni mu učionicu, pevaj pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina… Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega – do tebe je.”
“Pošto sam ja iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se udružimo: mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija, koje ne zanima ništa, koje su već sada spremne na to da “odbleje” život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti”, apeluje profesorka Nedić.
Komentari (0)