Bitna karakteristika sitkoma je ideja pomirenja u različitosti. Situacije u uobičajenoj ili surogat porodici se rešavaju i život se nastavlja (u slozi koja se remeti pa nanovo uspostavlja u svakoj epizodi).
Iznenađujuće je što nam realnost često nudi priče, a što nam priče otkrivaju istine. Gledala sam skoro film Avgust u okrugu Osejdž. Skupila se porodica povodom sahrane oca (muža, tasta…). Svako živi promašen život, na razne načine bežeći od ovog saznanja.
Majka (Meril Strip) je bolesna, zavisna od lekova i alkohola, razočarana, besna, a tri ćerke (bez izuzetka svaka u vrlo lošem braku ili vezi) žele da odrade posao kod kuće pa zbrišu ponovo u svoju laž. Za stolom se pokreće pitanje istine, a tokom filma nastavlja otkrivanje tajenih delova života. U jednoj sceni, četiri žene se voze uzanom trakom što seče nepregledno polje prekriveno suvom travom. Majka traži da se zaustave kola, izlazi napolje, povraća i počinje da trči po sprženoj poljani. Za njom potrči ćerka, majka iznurena pada jer ne može dalje a ćerka (DŽulija Roberts) je stiže, pada pored nje, grli je i kaže: “There is no place to go” (u drami replika glasi: “There’s nowhere to go”).
To je to, osnovna istina koja bi nam pomogla da rešimo mnoge situacije kad bismo manje gledali šta se plasira kao realnost, a više o njoj razmišljali, ili kad bismo manje bežali po poljima spržene vegetacije jureći umišljene slike o sebi. Zaista nema gde da se ode. Od sebe, razume se.
S tim u vezi, iako na prvi pogled ne izgleda… U poslednje vreme čitam literaturu o sitkomu, TV žanru koji nam je poznat preko Prijatelja, serije Seks i grad i mnogih drugih. Sitkom govori o porodici (pravoj, na kakvu smo navikli, ili nekoj neobičnoj: zajednicu prijatelja ili kolega, čak sa čudnim članovima – Alf). Veliki je reprezent aktuelnih društvenih pitanja i stereotipa koje nekad ne registrujemo.
Bitna karakteristika sitkoma je ideja pomirenja u različitosti. Situacije u uobičajenoj ili surogat porodici se rešavaju i život se nastavlja (u slozi koja se remeti pa nanovo uspostavlja u svakoj epizodi).
Koncept trajanja oslanja se upravo na to da nemamo gde da odemo, što pokreće jedine adekvatne metode: lokalizaciju u realnosti, razgovor, prihvatanje…
Kako literatura govori, do sad smo na ovom terenu imali tek par autentičnih sitkoma (Andrija i Anđelka je pozajmljen format): Pozorište u kući; LJubav, navika, panika. Dakle, jedan vrlo davno, drugi ne baš mnogo skoro. Tako mala produkcija ne čudi s obzirom da još uvek nismo uglavili da nemamo gde da odemo čak i ako odemo, te da će nas realnost uvek stići ma koliko se krili u lažnim identitetima i iskonstruisanim slikama.
Komentari (0)