“Celog života sam se spremala da budem majka, od igre lutkama do danonoćnog kuvanja. Ja ništa drugo ne umem da radim…”
Nedugo nakon što sam saznala da sam trudna, pomislila sam na Radovanovu Georginu i slatko se nasmejala. Ona, doduše, nije smela da rodi pet godina, a ja nisam mogla da zatrudnim neke četiri…
Zato su doktorkine reči: “Imamo bebu, sestro pišite…” bile nestvarne. Potpuna fantazija. Prebrzo je pričala, prebrzo izgovorila reči “evo bebe”, a onda nastavila da priča sestri o dužini ploda, kao da nije shvatila da je Zemlja upravo prestala da se okreće.
Ustala sam, dobila moju sličicu na kojoj se vidi ON. Izgleda kao da je savio jednu nogu u kolenu, ruku namestio ispod glave… valjda ga mrzi da uzme jastuk, otkud znam…
.jpg)
Da, to su bile moje misli. Misli ozbiljne, obrazovane, “starije prvorotke” koja je priželjkivala trudnoću, spremala se psihički za odlazak u savetovalište, na vantelesnu, ma pitaj Boga šta ne.
Naravno, vesti o trudnoći je žarko želeo da čuje i moj muž. Previše puta sam ga videla kako se smeška čekajući drugu liniju na testu i previše puta čula reči: “Nemoj da si zaplakala slučajno”, a onda kako bi me nasmejao rekao “to samo znači više seksa” … Potom krišom posmatrala kako ćuti i gleda da se ta druga linija magično ne pojavi sat vremena kasnije…
Pozvala sam ga i rekla mu da ćemo imati bebu. Vrisnuo je: “Lažeš!?”. Zvučimo kao ozbiljan par, zar ne? Verujte, tu smo negde, skoro normalni, ali ta vest nas sačekala nespremne. A, spremali smo se… skoro kao Georgina.
Elem, kreće ono: “Jao, divno, brinuli smo, nisi ti više mlada” … više o ovome u blogu moje drage koleginice koja je fenomenalno objasnila šta s tim ljudima i njihovim pitanjima “dok se zigot ne zakači” …
A, onda je došao taj dan…
Namerno sam vam preskočila priče o strahu, glupostima koje ti padaju na pamet i tupost u pogledu doktorke kada me je videla uplašenu i uplakanu i nakon kratkog pregleda odvalila “pa šta, prokrvarila si, jaka stvar. Idi kući lezi”.
Bio je utorak. Spavalo mi se jaaaaaako. Jedva sam ustala oko 11 i, nije me stid – upiškila se. “Halo, popiškila sam se na naš novi krevet”, rekla sam uz osmeh mužu koji je zaćutao. “Neka si. Jesi li dobro?”. “Naravno, odoh da skuvam jednu kafu”. Spustila sam slušalicu i stvarno ustala da skuvam tu kafu… I opet?!
“Mislim da se nisam upiškila malopre”, zbunjeno sam rekla mužu tri nedelje pre termina. “Znam, krenuo sam po tebe, idemo malo do lekara”, zvučao je zabrinuto, a onda kada je stigao, krenuo opet da radi sve da me nasmeje i opusti. Uostalom, ON stiže, zar to nisu lepe vesti. Tri nedelje ranije, ali stiže…
Vozili smo se do Narodnog fronta – “popiškila” sam mu se i na sedište, ali to mi je drago, jer mi je tokom cele vožnje, KAKO BI ME OPUSTIO, pevušio “sad će da te boli, sad će da te boliiii”.
U bolnicu sam stigla oko 12, poslali su me gore, među ostale trudnice, dali spavaćicu i rekli: “Čestitamo, u naredna 24 sata ćeš videti bebu”.
I baš tada, sve one horor priče iz porođajne sale koje “prekaljene mame” reše da podele sa vama baš dok ste u drugom stanju, počele su da mi prolaze kroz glavu.
Otresla sam ružne misli, ušla u salu kao oslobodilac Beograda i rekla “hajde da uradimo i to” i čekala…
Bolelo je malo, neću da vas lažem, ali sam nekim savršenim kosmičkim planom u sali imala divnu doktorku koja je trčala od jedne do druge trudnice nasmejana, babicu koja mi je ogovarala “neku malu koja izmišlja i neće veliku iglu u ruci, boga ti”, blesavog anesteziologa koji mi je pričao o tome kako je jedan muž želeo da prisustvuje porođaju, a onda “pogledao dole i onesvestio se, pa nisu znali da li prvo da hvataju bebu ili njega dižu s patosa”…
Onda sam čula reči: “evo je kosa, idemo… guraj!”
Čuo se plač, a onda sam ga videla… mali, premali, s dugom crnom kosom. Mišâ€¦
“Mama, šta si rodila?”, pitala me je doktorka, valjda da bi proverila da li sam i ja dobro, da li shvatam šta se desilo i ko je ta mrvica predamnom. Znam da je trebalo da odgovorim “muško” i stavim joj do znanja da sam svesna, pritisak u redu i sve te druge, medicinske stvari, ali ja sam samo čula ono “mama” …
“Sina”.
To je bio moj odgovor. Nije on osoba određenog pola i stvarno me trenutno ne interesuje njegova ocena na rođenju… rodila sam sina. Dali su mi da ga držim i poljubim u desni obraz… nisam zaplakala kao što plaču na filmu, bila sam zbunjena.
Upijala sam svaki trenutak s njim i pokušavala da shvatim zašto sam bez teksta, bez suza. Onda je iz mene probilo pitanje: “Šta sad da radim?!”
“Da ga voliš”, reče neko u sali …
Drage Ivane, Dragane, Bojane, Tijane, Nataše… buduće mame, slušaćete gluposti pre nego što zatrudnite, dok budete bile trudne, nakon porođaja… I slušajte ih. Neko želi da vas upozori, nauči, posavetuje, ali ne primajte sve k srcu. Ne slušajte ni mene kada vam kažem da ništa od svega što ćete čuti i pročitati dok ne postanete njeno veličanstvo mama ne može da vas spremi za taj magični trenutak upoznavanja vašeg sina ili ćerke. Jer to je zapravo porođaj, a ne kontrakcije, vrištanje, epidurali i čuda … I znajte da koliko god mislile da ste spremne, nećete zaista i biti. Ali, to nije važno.
Važna je samo osoba kojoj ćete biti mama. I stvarno, samo je volite. Jako, najjače!
Komentari (0)