Fizičko kažnjavanje dece je emotivna tema za mnoge mame i tate, i često je naše mišljenje ukorenjeno u iskustvima iz sopstvenog detinjstva. Koliko ste samo puta čuli da neko kaže “kada bi moje dete to uradilo, dobilo bi po turu” ili nešto slično, a koliko puta ste to i sami izgovorili?
Lin Fraj, obrazovna psihološkinja sa više od tri decenije iskustva u radu sa decom, radila je sa stotinama roditelja na rešavanju problema u ponašanju dece, i zajedno sa njima prošla kroz mnoge teške situacije do konačnog rešenja. Ovo su činjenice koje ona podvlači kao ključne po pitanju toga da li je fizičko kažnjavanje efikasno.
Pretnja kaznom, čak i fizičkom, ne pali
Deca ne reaguju na pretnje “dobićeš po guzi” ili “kad te dohvatim…”, jer ih u kući slušaju manje-viš stalno. Te pretnje nemaju efekta.
.jpg)
“Dete neće reagovati na pretnju, naročito zbog toga što je roditelj to izgovorio na desetine puta, i nikada nije ‘održao reč’. Umesto da udarite dete, zapretite mu kaznom koju ste spremni i da realizujete. Uvedite sistem od tri upozorenja – od blagog, do čvrstog, preko pokazivanja emocije ili ljutnje, i ako to ne upali, sprovedite kaznu u delo,” kaže Frajeva.
“Izmotavanje” je način da se dobije pažnja
Dečji nestašluci često su manifestacija traženja vaše pažnje. Nažalost, kada dete dobije “packu”, smatra da je dobilo i stoprocentnu pažnju roditelja.
“Priznajem da sam i sama ‘šljepila’ svog sina, nekoliko puta. Nije da se ponosim time, ali morate da znate da to neće nepovratno oštetiti vaše dete. Naravno, ukoliko pričamo o fizičkom kažnjavanju koje je promišljeno s ljubavlju i pažnjom. U pitanju je duboko emotivna reakcija. Ukoliko dete, recimo, psuje, vi morate da promislite celu stvar pre nego što reagujete. Fokusirajte se na to kako da nagradite pohvalne oblike ponašanja, i kroz to se pozabavite i onim manje poželjnim.”
Batine ne grade dobar odnos
“Ukoliko govorimo o fizičkom kažnjavanju koje je ozbiljno i često, ono može oštetiti vaše dete. Najveći problem u tome je što će dete koje je trpelo batine kasnije u životu razviti želju za osvetom ili nasiljem.”
Šta je “prava mera”?
Udaranje deteta za njega predstavlja potpuni gubitak kontrole, a za roditelje iskaljivanje frustracije, trenutnog besa i potpune nemoći. Naravno, niko se posle toga ne oseća “bolje”, ali nemojte odmah klonuti duhom.
“Poznajem mnoge roditelje, uključujući i sebe, koji su pribegli fizičkom kažnjavanju i kasnije im je bilo žao, grizla ih je savest ili sramota. Često ne znaju ni kome da se okrenu za pomoć, jer sa svih strana dobijaju međusobno kontradiktorne savete. Svaka porodica trudi se da postupa onako kako je za sve članove najbolje, i uz posvećenost i brigu dolazi se do rešenja.”
“Problem nastaje kada roditelji ne daju dovoljno jasna uputstva o ponašanju koje se od deteta očekuje. Primeri su vreme za spavanje, kada umesto ‘Sada ideš na spavanje’ detetu kažete ‘Vidi koliko je sati, zar ne misliš da bi trebalo da si već u krevetu’? Naravno da će vam odgovoriti ‘NE’. Ukoliko je nešto prosuto u kuhinji, ne možete petogodišnjaku dobaciti ‘Mislim da nije dobra ideja da ideš sada tamo’. To jednostavno nije dovoljno jasno,” navodi Frajeva.
Ova novozelandska psihološkinja savetuje roditeljima metodu koju naziva “Magija 1-2-3”.
Ključ je u komunikaciji sa detetom dok razgovarate ili ga grdite. Najpre, nemojte mu sa visine urlati iznad glave, već se spustite na njegovu visinu tako da ste na istom nivou. Održavajte kontakt očima, tako da zadržavate i pažnju deteta.
“Govorite smireno, recite im da je njihovo ponašanje neprihvatljivo ili pogrešno, i jasno im recite šta ćete po tom pitanju uraditi. Zapamtite da su deca koja odrastu u dobro vaspitane i prilagođene ljude, deca sa kojom se puno razgovaralo, koja su bila tretirana pravično i u njihovom odgajanju je postojao predvidiv sistem,” zaključuje Frajeva u intervjuu za britanski “Miror”.
Komentari (0)