Već dugo se kanim da napišem ovaj post. Ali, kako god da krenem, nekako zvuči previše ”hejterski”, prorade mi emocije bre, pa nikako da se slegnu.
Sada, kada je vremenska distanca manje više bezbedna, jer najstarije Radulovića dete ima skoro 12, a najmlađe 5 godina, vreme je da na jednom mestu saberem najzanimljvije komentare na činjenicu da smo moj Milanko i ja rešili da je za našu ljubav troje dece adekvatan broj. Naša čaršija je to gledala na vrlo raznolike načine, iako ih se zapravo to koliko dece podižemo uopšte ne tiče. Osim možda u slučaju da tu decu zanemarujemo ili zlostavljamo, ali to su, gle ironije, jedine situacije kada čaršija zapravo ćuti.
Pravo da vam kažem, i sama sam bila iznenađena činjenicom da imam troje dece. Hej, troje, podosta od nekog ko je na početku studija bio ubeđen da se nikad neće udati, a da će dete roditi kad biološki sat pokuca na vrata. Srećom, moj muž je očito imao bolje moći predviđanja nego ja, pa mi je posle tri meseca zabavljanja, u idili morske romantike obećao da ćemo imati troje dece. Tri dana sam bila ljuta na njega, on će meni, emanciopovanoj da pravi čopor dece, ma nemoj. Al, Hercegovac je to, šta obeća – ispuni.
Kad čaršija broji crtice na bebi testu
Lako je kad nađeš svog Čoveka. Pa smo tako mi za šest godina uspeli da rodimo troje (o ovome kako smo rodilI, a ne rodilA ću nekom drugom prilikom). Što bi rekla moja drugarica Dejana, takođe mama predivnog trojca dečice, čim prespavam noć u komadu ja poželim sledeće dete. I tako je i bilo. I nama je baš nekako tri savršen broj. Niti mislim da svi treba da imaju troje ili petoro, niti prekorno gledam one koji imaju ”samo” jedno, mislim da svako ima meru, a da bogami, neki ne bi ni trebalo da pokušavaju da produže ljudsku vrstu.
.jpg)
Počelo je, naravno, još u trudnoći. Najpre me pripupitaju ljubazne ženice (uglavnom, mada je bilo i muškaraca), onako sve sa osmehom od uha do uha –
”Jel prvo”?
Kad ja kažem, isto uz osmeh, ne treće, kao iz topa pitaju:
– Aaa, imate dve devojčice?
I onda uživam u veeelikom znaku pitanja koji ima se pojavljuje iznad glave kada kažem da već imam i devojčicu i dečaka. Jer, koja bi budala poželela da rodi još jedno dete, i muči se i bogoradi kako se zbog njih sve odrekla, ako je sina naslednika jelte, već rodila?
Jel se omaklo?
Onda me, u neobaveznim razgovorima, sa kasirkama u Mirijevu gde smo tad živeli, bakama u parku, medicinskim sestrama, onako sa stomakom do zuba i jednom šestogodišnjakinjom i jednim trogodišnjakom pitaju: a, jel se omaklo? Kao da me pitaju šta sam jutros doručkovala ili da li sam gledala prognozu. Jer, kako drugačije može da ti se desi, nego da ti se omakne, prvo još i planiraš, ako si ona manjina što se nikako ne venčava bez stomaka do zuba, a treće, treće je uvek nekakvo proklizavanje, šta li, neki restl, šta li, ko još planira treće.
Mislite li da je njoj važno da li drži brata ili sestru? <3
O tome da nikoga nije i ne bi trebalo da bude briga kako sam i zašto zatrudnela i zašto želim treće dete sa istim čovekom, neću da trošim tastaturu. Jer, naš čovek uvek i stalno gleda tuđa posla. Da ne bi morao da gleda svoja.
Sindrom majke Jugovića
Dešavalo mi se često, naročito prvih meseci po porođaju, da me ljudi zaustavljaju na ulici. Pre pet godina u Beogradu, ako izuzmemo romska naselja, nije baš bilo uobičajeno da mama vodi troje male dece. Drago mi je da je danas, čini se, malo drugačije, ili su samo moji prijatelji i poznanici u sličnom fazonu.
.jpg)
Vas ima k’o Cigana
Ali, kad ti je porodica brojna, obrni – okreni ne gine ti poređenje sa Ciganima, pardon, Romima. Tako je moja šnajderka, kada sam svratila da nešto porubim, najozbiljnije prokomentarisala: -Auuu, vas ima ko Cigana.
– Ne znam samo da li je htela da me pohvali, da me uvredi, ili da uvredi jadne Cigane, pardon, Rome.
I tako, vreme je prolazilo, deca su rasla, pa smo valjda postali manje egzotični, a i preselili smo se u Batajnicu, gde je bebi bum normalna stvar. Toliko, da samo iz naše male ulice sa nizom kućica može da se skupi celo jedno divno odeljenje.
Komentari (0)