Eli Kasaca se davila u igračkama. Jedna ogromna soba u njihovoj kući bila je namenjena samo igračkama i igranju. Međutim, svaki put kada bi klince poslala u sobu, razbacali bi silne preskupe drangulije i pojavili se posle par minuta jer im je dosadno, tražeći da nešto gricnu.
A onda bi ona morala sve to da sređuje, i tako nekoliko puta dnevno. Nimalo nije uživala u majčinstvu i jedino što je sa radošću iščekivala bila je popodnevna dremka njene dece.
Jednog dana, sve joj se smučilo. Poklonila je gotovo sve igračke iz kuće. Ne da bi kaznila decu, već za dobro svoje porodice. I tako je, kako kaže, „spasla svoje majčinstvo”.
Ona nije jedinstven slučaj. Previše stvari univerzalan je problem majki i u mnogim domaćinstvima predstavlja glavni uzrok povišenog nivoa stresa kod žena.
Kasaca je očekivala da će deca praviti scene zbog igračaka, ali zapravo su bila oduševljena ispražnjenom sobom. Stvari su se preko noći promenile u njihovom domu. Ona je odjednom ostala bez glavnog izvora stresa, a deci više nije bilo dosadno.
.jpg)
Slično je iskusila i Noel Svift, mama dvogodišnjaka koja je ograničila količinu igračaka svom detetu na dve police. Umesto da ih brzo izgustira, zapravo je u stanju da se sa jednom igračkom igra satima, vrativši je zatim na njeno mesto na polici, pošto su malobrojne igračke uvek uredno raspoređene. Neol je ubeđena da on svaku svoju igračku na taj način daleko više ceni.
Bet Bečer je mama i vlasnik profesionalnog servisa za organizovanje. Kaže da se životi njenih klijenata zauvek promene kada uspeju da se ratosiljaju viška stvari. A glavna prepreka za oslobađanje od igračaka je osećaj krivice kod roditelja. Njena mantra je da nije važno od koga je dete dobilo igračku i da li ima sentimentalnu vrednost, već da li se redovno koristi. Njena ćerka ima vrlo malo igračaka i familiji je postavila jasna ograničenja kada su pokloni u pitanju.
Neki roditelji sa kojima je radila nisu u stanju da uđu u prodavnicu sa detetom, a da ono ne izađe sa novom igračkom u ruci, čineći deci više štete nego koristi.
Kaže da je najboljni način da se roditelji osloboditi osećanja krivice – da nađu kome će donirati igračke, a da ih to čini ispunjenim.
Igračke su mamu sa početka priče, Eli Kasacu, bile samo prvi korak u sveopštem raščišćavanju domaćinstva. Kada je izbacila nepotrebne stvari iz svoje kuće, pokrenula je sopstveni biznis, savetovalište za minimalističko življenje. Sada čak i svoju decu školuje kod kuće, što teško da je mogla i da zamisli dok se još svakodnevno borila sa brdom igračaka i majčinstvo doživljavala kao preživljavanje između dečjih dremki.
Otkako više nisu okružena igračkama, njena deca mnogo se lepše igraju, maštajući i zamišljajući uz pomoć običnih stvari. Nema više otimanja i svađa, jer više nema ni oko čega da se otima.
Komentari (0)