Da li ste znali da tamo gde nam je usmerena pažnja, tamo nam ide energija? Ako mislite da nešto možete da učinite ili ako mislite da to isto ne možete da učinite, oba puta ste u pravu. To znači da kada imate dete, ono što mu govorite svakodnevno, da li kroz kritiku ili pohavlu, to postaje njegova stvarnost i dete kreira sliku o sebi na osnovu onoga šta čuje od roditelja.
Možda ste čuli izjavu Alberta Ajnštajna da je potrebno jedanaest pohvala da se savlada jedna kritika. Do osamnaeste godine čujemo 180.000 puta neku vrstu kritike ili izjave koje naglašavaju naša ograničenja, onda je lako izvesti zaključak. Da bismo savladali tih 180.000 kritika, potrebno je 1.980.000 pohvala.
Dr Zoran Milivojević kaže da je potrebno da dnevni odnos pohvala u odnosu na kritiku bude: 80 odsto pohvala, 20 odsto kritika.
Sada probajte da zamislite dete koje stoji ispred drugara i ima zadatak neki koji treba da izvrši, čeka pognutih ramena, gleda u pod i govori u sebi: Ja to ne mogu!
A onda zamislite drugo dete pored njega koje ima isti zadatak i stoji ispred svojih drugara ispravljenih ramena, gledajući pravo ispred sebe fokusirano na izvršenje zadatka i govori sebi: Spreman sam, ja to mogu!
Šta mislite, koje od ova dva deteta će biti zadovoljnije ishodom? Koje dete ima više samopouzanja?
.jpg)
Možete razmisliti samo na sekund, šta se dešava sa detetom kome upućujemo samo negativne komentare – nemoj ovo, nemoj ono, pašćeš, ti to ne možeš, isuviše si mali, glupane, sporaću, gde je pogrešio sve i šta sve nije sposobno da uradi…
Ono na šta usmerimo svoju pažnju i energiju, to se umnožava i raste.
I onda 10, 15 godina kasnije, dobijemo dete odnosno odraslu osobu koja govori sebi: Ja to ne mogu, Ja nisam dovoljno sposoban, Nisam dovoljno dobar, Glup sam… a ne znaju da to nije realnost i da li objektivno mogu ili ne mogu nešto da učine, nego samogovor koji ih osujećuje u nameri da postignu željeno.
Koliko vas roditelja želi da ima decu koja su nesigurna, neuspešna i neostvarena životno? A koliko vas roditelja želi decu koja znaju da nešto mogu, koja veruju u sebe i zaista napreduju ka svom cilju i žive zadovoljno? Možda je put ka zvezdama lakši nego što svi mislimo?
Jedan od najvažnijih koraka u vaspitavanju dece je da budemo realni sa pohvalama, i da ih naučimo da je neuspeh samo povratna informacija i učenje da sledeći put uradimo nešto drugačije.
Umesto neuspeha, pratimo im uspehe, tačne odgovore, ono što su dobro uradili. Naučimo ih da budu zahvalni, da vide pozitivno a onda će i pozitivne stvari da im se dešavaju.
Onda će umesto pogrešna i ograničavajuća uverenja da se stvaraju pozitivna i korisna uverenja: Ja to mogu ,Verujem u sebe, Uspeću, Sposobna sam , pametna…
Komentari (0)