Nekada davno ja nisam imala decu. Prirodno, tada sam o porodicama, naročito majkama s decom, mislila kao o bićima koja normalno funkcionišu, ničeg se ne odriču, mogu sve da stignu, samo što imaju još jednu radost u životu više, decu!
Kada mi neka drugarica kaže da ne može u grad, na devojačko veče, u provod, bioskop, popodnevnu kafu, šetnju večeru…mislila sam da ona jednostavno ne zna dobro da se organizuje. Takođe, mislila sam da današnje mame bezveze drame za svaku detetovu slinu, udarac, ogrebotinu. Kada bih ih videla bez šminke, sa poderanim lakom na noktima, ćubi na glavi, izrastkom, pomislila bih kako nema opravdanja za toliku nebrigu o sebi.
Savetovala sam im kako ne smeju da se zapuste, da više treba da arče muževe, babe, dede i da ne treba da misle da sve mogu i moraju same. Onim drugaricama koje su mi baš bliske, često sam to i govorila. A onda sam rodila svoju decu, jedno, pa drugo…
.jpg)
Kad sam i sama postala mama, pozvala sam nekoliko svojih prijateljica i rekla im IZVINI, najiskrenije izvini što te nisam bolje razumela. Evo šta sam govorila svojim drugaricama s decom, a nisam trebala.
Zašto se nikad ne javljaš na telefon?
Zato što je to nekada prosto nemoguće. Znaš, ako se mom detetu spava, ako nije jelo, ako je bolesno, nemirno, razdražljivo, neće me pustiti da pričam. I ja to znam. Ako se javim zvučaću nervozno i jedva ću čekati da prekinem vezu iako želim da pričam s tobom. Paradoksalno, ali je tako!
Ako sam, recimo, upravo došla s posla, onda verovatno perem sudove, mokre su mi ruke, spremam večeru ( a možda jedno dete držim u ruci, a drugom kuvam, nešto pečem, peglam…). A možda sam ih samo izvela u šetnju, pa ne mogu da pričam dok je jedno dete na toboganu i treba mu moja ruka da se spusti, a drugo na ljuljašci i želi da ga zaljuljam.
A, znaš šta, možda sam samo ostavila telefon u tašni i ne čujem ga jer ne želim da ga čujem. Želim da im se posvetim. Zvaću te ja sigurno, danas, sutra, za koji dan…
Dakle, ne ljutite se na mame koje se ne javljaju na telefon, javiće se one sigurno, ali onda kada njima odgovara! I to je sasvim okej!
.jpg)
Zašto ih uvek vučeš sa sobom? Da li nekada možemo da se vidimo same, bez dece?
Izvini, ali ne možemo. Za sada! Ja kad dođem s posla, oni me čekaju kao ozeblo sunce, grle me i ljube kao da me tri dana nisu videli. Nekada se čak i ljute na mene što me toliko nije bilo. Zato, ne mogu sad da ih ostavim (a još kad bih imala i kome!) i kažem im, „znate šta, ide mama na kafu”.
Zato, zar nije bolje da se vidimo, pa makar i s njima?
Šta ima veze što će nas prekidati u pola račenice, što će otvoriti sav šećer u kafiću i prosuti ga po stolu ili što će ti skakati po krilu? Barem smo se videle, ispričale, koliko-toliko. A ja? Ja ih volim i kad su mali monstrumi. A volim i tebe!
A što se ne vidimo vikendom, izađemo malo kad deca zaspe?
Vikend…Kada dođe vikend mi toliko toga imamo u planu, parkići, šetnja po keju, poneki rođendan, luna park….
Kad zaspe? Zato što sanjam o tome da se nekada ne uspavam i ja s njima pa tih sat vremena budem sama, potpuno sama, da čitam knjigu, dugo se tuširam, surfujem po netu, tražim letovanje, SPAAAAAAVAM!
Dobro, možda i mogu, vikendom uveče, ali to bih morala baš mnogo da želim! Javiću ti to tada, ne brini se, i biću najsrećnija što ćemo se super provesti. Ali, ako se sve ne poklopi, i ja odustanem, razumi me, izaćiću neispavana i sigurno ti neću biti dobro društvo. Smorićeš se sto puta više nego da si sedela kod kuće i gledala film.
Čudno zvučiš ovih dana, nekako si drugačija?
Da, jesam, to se zove Stokholmski sindrom, uhvati me nekad.
Dakle, roditeljstvo je divno, biti majka je nešto najlepše na svetu, ali nije lako uz decu biti super, uvek dostupna drugarica. Ja nekada svu svoju energiju potrošim samo da život koliko-toliko funkcioniše. Sve uklopiti je kao kad pokušavaš da se jednom rukom tapkaš po glavi, a drugom kružiš po stomaku. Znate taj osećaj?
Komentari (0)