Problemi s autoritetom počinju već u vrtićkom uzrastu, a ne reše li se do adolescencije, mogu nas kasnije u životu dočekati i u odnosima s profesorima na fakultetu, nadređenima na poslu i slično. Nepoštovanje, vređanje, odbijanje poslušnosti, provociranje i ignorisanje najčešća su dečja ponašanja na koja se žale odrasli.
Tomislav Kuljiš iz Centra Prirodno roditeljstvo napominje kako je prvi autoritet preko kojeg dete razvija odnos sa svim budućim autoritetima najčešće tata.
– Da bi dete bilo sposobno uvažavati autoritet bez straha, ključno je da u tom odnosu oseća njegovu prirodnu moć, da ima poverenja, da oseti da je prihvaćeno i da imaju osoban odnos – pojašnjava Kuljiš.
Za razvoj takvog zdravog odnosa prema autoritetu, ističe, važna je faza ”neću”, u kojoj dete u dobi između dve i četiri godine odbacuje sve što mu se nameće i buni se, kako bi na kraju došlo do onoga što samo hoće.
.jpg)
Vikanje ne pomaže
– Kad dete počne kontrirati, roditelj treba s njim pregovarati te mu pokazati da ga čuje i poštuje, čak i ako su mu ideje besmislene. To može biti natezanje, ali ga tera da počne doživljavati i sive nijanse, a ne samo crno i belo. Tako se izgrađuje i osećaj sebe i lične moći jer je dobilo priznanje od autoriteta – kaže Kuljiš.
S druge strane, objašnjava, veštački nametnut atoritet dobija se kroz nametanje volje, kažnjavanje i pretnje, buđenje straha kod deteta, emocionalne manipulacije…
U takvom odnosu dete zaključuje da ga autoritet ne voli i da će ga povrediti pa se kao logična posledica pojavljuje otpor ili uvažavanje iz straha.
– Deca koja nisu dobila dovoljno iskustva pregovaranja i slamana im je volja, postaju ljudi s problemom zauzimanja za sebe i strahom od autoriteta. “Dobro vaspitana deca” koju je autoritet slomio, postaju poslušnici motivisani željom da budu uzorni. U školi nemaju problema, ali kad odrastu, često pucaju po šavovima – priča Kuljiš i dodaje kako su s druge strane jača deca koja usled neodgovarajućeg odnosa s autoritetom postaju buntovnici bez razloga.
– Poriv im je da preuzmu vlast, a čeznu da ih autoritet prizna i kaže da je u redu biti svoj i jak – kaže Kuljiš. Imaju i probleme s učenjem jer osećaju da je nametnuto. Ako i ne govore ”neću”, sabotiraju – zaboravljaju, uvek prave greške… I što je veći pritisak spolja, dete se više opire.
Komentari (0)