Ministarstvo rada i socijalne politike pokrenulo je inicijativu za donošenje Zakona o dečjem ombudsmanu. Ova ideja, već u začetku, naišla je na oštre kritike stručne javnosti. Jedno od pitanja koje se poteže jeste zašto odvajati Zaštitnika dečjih prava od Zaštitnika prava građana, uz kog svakako već postoji i radi tim koji se bavi pravima deteta?
Takođe, jedan od protivničkih stavova je i da će Centar za socijalni rad dobiti na ovaj način veću moć nad roditeljima, a prava deteta neće biti više zaštićena nego što jesu sada.
Međutim, stav Ministarstva je drugačiji. Poštovanje dečjih prava i unapređenje svesti o tome da mališani imaju svoja prava jedan je od razloga što je Ministarstvo rada pokrenulo inicijativu za donošenje zakona o dečjem ombudsmanu.
– To je najefikasniji i najsigurniji način da se uspostavi krovna institucija koja će se isključivo baviti položajem dece i to ne kroz jedan propis, već kroz sve zakone – smatra Aleksandar Vulin, ministar za rad.
Treba li nezavisna institucija da štiti decu?
Prema njegovim rečima, predlog ovog zakona je odnedavno na sajtu Ministarstva i očekuje se da se kroz javnu raspravu dođe do odgovarajućih predloga. Uspostavljanje ove institucije je nešto na šta se Srbija obavezala i po međunarodnim pravilima i po konvencijama koje je potpisala.
– Važno je izoštriti odnos prema dečjim pravima i obezbediti instituciju koja će voditi računa o položaju naše dece na svaki način i u svakodnevnom životu, zakonskoj regulativi, školstvu, zdravstvu i svim onim elementima koji se ne mogu dostići jednim zakonom, ali jednom institucijom svakako mogu – istakao je ministar.
Za Zorana Milivojevića, psihoterapeuta, međutim, ova institucija je apsolutno nepotrebna srpskom društvu, jer su naša deca solidno zaštićena, a država nije u ekonomskoj situaciji da plaća još jednu funkciju.
– Trebalo bi rešiti problem siromašne i zanemarene dece u Srbiji, a ne uspostavljati četvrti stub vlasti koji će imati potpunu nezavisnost i neće nikome odgovarati – kaže Milivojević. – Kod nas već postoji zaštitnik prava građana i njegov pomoćnik koji se bavi pravima deteta, zato je bespotrebno udvajati funkcije.
On naglašava da su prava marginalizovanih grupa, dece i žena prostor gde se mogu dobiti izvesni projekti, pa često interesne grupe to koriste zarad sopstvene afirmacije.
– Država mora jasno da iznese svoju strategiju i argumente zašto želi da uvede zaštitnika dečjih prava – kaže Milivojević. – Ako je cilj da kroz usložnjavanje sistema dođemo do cilja u kome će centri za socijalni rad dobiti veću moć nad roditeljima, onda bi to moralo da se kaže još pre donošenja takvog propisa.
Psihoterapeut Zoran Milivojević
Za Branku Tišmu, školskog psihologa, interesantno je da stalno govorimo o dečjim pravima, a ne povezujemo ih sa dečjim i obavezama onih koji brinu o njima.
Tu negde dolazi do raskoraka između onoga što promovišemo kao dečja prava i obaveze – kaže Tišma. – Sve mora da se realizuje u svakodnevnom životu. Stalno pričamo i pišemo o tome, sama deca mnogo znaju o tome, upoznajemo ih sa problematikom još u vrtiću, ali moramo biti svesni da se samo jedan deo ostvaruje u porodici, drugi u institucijama u kojima deca borave, a treći je deo razvoja i statusa.
Prvi zaštitnik u Norveškoj
Prvi dečiji ombudsman osnovan je u Norveškoj 1981. godine, a do sada su kancelarije ombudsmana formirane u Austriji, Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Finskoj, Irskoj, Islandu, Italiji, Litvaniji, Makedoniji, Mađarskoj, Norveškoj, Portugaliji, Rumuniji, Rusiji, Severnoj Irskoj, Španiji, Švedskoj, Velsu, Hrvatskoj, Izraelu, i u nekim zemljama Severne i Južne Amerike, u Južnoafričkoj Republici, Australiji…
Komentari (0)